Kako se projektuje zalivni sistem i šta utiče na cenu

Zalivni sistem izgleda jednostavno kada je gotov: uveče se rasprskivači podignu, prođu svoj krug i vrate se u zemlju. Ono što se ne vidi je proračun koji stoji iza toga. Sistem koji nije projektovan nego samo „postavljen“ prepoznaje se već prve suve nedelje u julu — po žutim prstenovima između rasprskivača i po delovima travnjaka koji ostaju stalno mokri.

Sve počinje od pritiska i protoka

Prvi korak nije crtanje, nego merenje izvora vode. Potrebne su dve različite stvari: pritisak, koji određuje da li će rasprskivač uopšte raditi onako kako je predviđen, i protok, koji određuje koliko rasprskivača može da radi istovremeno. Gradski vodovod u Sremu često daje sasvim pristojan pritisak, ali protok kroz stariji kućni priključak zna da bude skroman. Bunar sa hidroforom je druga priča — tu se gleda i izdašnost bunara, jer pumpa ne može da izvuče više vode nego što je ima.

Ako se ovaj korak preskoči, dešava se klasična greška: na papiru sve radi, a u dvorištu se rasprskivači ne podižu do kraja i dobacuju osetno kraće nego što je projektovano. Zato se merenje radi na licu mesta, a ne po pretpostavci.

Zone: zašto se bašta deli na delove

Zona je grupa rasprskivača koja radi istovremeno, na jednom elektroventilu. Koliko će zona biti, prvo određuje raspoloživi protok — jednostavno, koliko glava voda može da nahrani odjednom. Ali zone se ne prave samo aritmetički. Razdvajaju se i po logici zalivanja:

• travnjak na suncu i travnjak u senci kuće ili pod krošnjama — potrebe im se ozbiljno razlikuju;
• ravan teren i padina, jer voda na nagibu počinje da otiče pre nego što upije;
• travnjak i zasadi — žive ograde, ruže i cvetne leje traže ređe zalivanje, ali dublje;
• različiti tipovi rasprskivača nikada se ne mešaju u istoj zoni, jer ne izbacuju vodu istom brzinom.

Rasprskivači i razmak

Za veće otvorene površine koriste se rotacioni rasprskivači: mlaz vrte polako i vodu isporučuju sporije, što odgovara težem, ilovastom zemljištu koje ne prima vodu naglo. Za uske trake, ostrva i uglove idu statički rasprskivači sa fiksnim lepezastim mlazom. Rotatori, sa nekoliko tankih rotirajućih mlazeva, dobar su kompromis na srednjim površinama i manje ih nosi vetar, što na otvorenoj ravnici nije sitnica.

Razmak je pravilo o kome nema pregovora: mlaz jednog rasprskivača mora da stigne do susednog. To se zove preklapanje glava na glavu i deluje kao preterivanje, ali nije — svaki rasprskivač baca najviše vode blizu sebe, a najmanje na kraju dometa, pa se ujednačenost postiže tek kada se krugovi preklope. Prored „da se ne troši“ je najčešći razlog za šarolik travnjak.

Za leje i žive ograde umesto rasprskivača ide sistem kap po kap. Voda ide pravo u zonu korena, list ostaje suv, a to smanjuje pojavu gljivičnih oboljenja u vlažnim majskim i septembarskim noćima.

Programator i koliko vode travnjak zaista traži

Programator uključuje zone jednu po jednu, po zadatom rasporedu. Najbolji termin kod nas je rano jutro, otprilike od četiri do osam sati — vetar miruje, isparavanje je najmanje, a list se do podneva osuši. Večernje zalivanje ostavlja vlažnu travu preko noći i otvara vrata bolestima.

Količina je važnija od učestalosti. Travnjaku je u sezoni potrebno oko dvadeset pet milimetara vode nedeljno, računajući i kišu, i najbolje je da to dobije kroz dva dublja zalivanja umesto kroz svakodnevno prskanje. Često i plitko zalivanje tera koren ka površini i čini travnjak osetljivijim na avgustovsku sušu. Zato se sistem ne podešava „na osećaj“, nego se izmeri koliko koja zona zaista isporuči u jednom prolazu — to je posao za fino podešavanje, posle puštanja u rad.

Senzor kiše je mali detalj sa velikim efektom: prekida ciklus kada padne dovoljno padavina, pa sistem ne radi u pljusku. Na težem zemljištu koristi se i cikličko zalivanje — ista količina vode podeljena u dva ili tri kraća prolaza sa pauzom, da voda stigne da upije umesto da otekne na stazu.

Šta pravi razliku između dve instalacije

Ono što određuje obim posla nije samo kvadratura. Na njega utiču:

• broj zona — slabiji protok znači više zona, više ventila i više razvodne cevi za istu površinu;
• oblik parcele — razuđena bašta sa stazama, ostrvima i uskim trakama traži znatno više glava nego pravougaonik iste veličine;
• pritisak na izvoru — ako ga nema dovoljno, u sistem ulazi pumpa ili rezervoar;
• pristup mehanizaciji — tamo gde mašina za polaganje cevi ne može da uđe, kopa se ručno;
• postojeći zasadi i travnjak — provlačenje cevi kroz uređenu baštu sporije je i pažljivije od rada na praznom terenu;
• tip zemljišta — zbijena ilovača i šljunkovit sloj ne kopaju se istom brzinom.

Zbog svega toga se ozbiljna ponuda ne daje preko telefona. Izlazak na teren i procena su besplatni, a ponuda ne obavezuje: izmerimo pritisak i protok, snimimo raspored, napravimo plan, pa se tek onda kopa. Posle izvođenja ide fino podešavanje svake zone. Kako sve to izgleda u praksi možete pročitati na stranici zalivni sistemi.

Jedna stvar koja se često zaboravi

Sistem se pred zimu mora isprazniti. Prvi mrazevi u Vojvodini po pravilu stižu u drugoj polovini oktobra, a tokom zime mraz ume da uđe u zemlju dovoljno duboko da zaostala voda pukne cev ili telo rasprskivača. Zato se u jesen, pre prvih jačih mrazeva, radi izduvavanje kompresorom i zatvaranje glavnog voda. To je kratak posao koji čuva celu instalaciju i ulazi u sezonsko održavanje.